Daleko od ociju, al' ne i od srca. Da li je tako ?
Eeej, otkud ti? Otkad se nismo videli. Znam da znas. 7. Jul, oko 4 sata. Sedeli smo na klupi i plakali, oboje. Palila si cigaru za cigarom dok sam ja kao papagaj ponavljao da cu se promeniti i da te volim. Odmahivala si glavom. Govorila si da ti treba vremana da razmislis i da ne mozes dalje. Lagala si samu sebe. Nisi se mnogo promenila, malo si samo pocrnela na moru. Trebali smo zajedno otici tamo, secas se ? Oci. Ne sijaju ti vise. Ne smeju se kao pre. A ruke, opet ti se tresu. Kao prvi put kad smo se videli. Gledaj me slobodno u oci, nisu urokljive. Ako neces nista da kazes, idi. Idi kuda si krenula. Drago mi je sto sam te video.
Pogledom sam pokazao kuda je trebala otici i nastavio da je gledam u njene oci, pune suza. Gledali smo se dugo, mislim da je prosla citava godina. Vec sam razmisljao koliko je sati, ali nisam pogledao u sat, nisam hteo da skidam pogled sa nje. Bilo je oko 8 uvece, imao sam autobus i vec planirao gde da kupim cigare. Napravila je korak, mali, prema meni. Mislio sam da ce da me poljubi u obraz i da ode. Zagrlila me je i pocela da place, glasno. Osecao sam kako me sve jace i jace steze. Stavila mi je svoje ruke na obraze, pogledala u oci i poljubila. Onako kako samo ona ume, kao nikad do sad. Spustila je glavu, zagrlila me i prosaputala: "Izvini" .
Izgleda previse savrseno da bi bilo istinito, i nije. Mada, jos uvek se nadam da ce se makar nesto slicno desiti kad je opet ugledam.